Bi­lo je ti­je­sno u Grad­skoj knji­ža­ri na pod­go­rič­kom Tr­gu Re­pu­bli­ke prek­si­noć ka­da je bio za­ka­zan su­sret Đu­ra Ra­do­sa­vo­vi­ća sa Pod­go­ri­ča­ni­ma, a po­vo­dom pro­mo­ci­je nje­go­vog „Cr­no­gor­skog ro­ma­na”. Ri­ječ je o knji­zi ko­ja je za ve­o­ma krat­ko vri­je­me do­ži­vje­la dva iz­da­nja – srp­sko u ko­ri­ca­ma be­o­grad­skog „Sa­mi­zda­ta B92” i cr­no­gor­sko sa pe­ča­tom pod­go­rič­ke „No­ve knji­ge”.
No, ma­nje je va­žno ko je iz­dao knji­gu, ko­li­ko je zna­čaj­no ko­li­ku je pra­ši­nu za ve­o­ma krat­ko vri­je­me po­di­gla, „i sa ove i sa one stra­ne gra­ne”. To je i te ka­ko ukla­pa u sli­ku ko­ju i ma­lo upu­će­ni­ji, i tek po­vr­šni či­ta­o­ci i po­zna­va­o­ci, ima­ju o ovom mla­dom Pod­go­ri­ča­ni­nu. Na­i­me, Ra­do­sa­vo­vić je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na po­di­gao si­dro i ot­plo­vio iz rod­ne Pod­go­ri­ce u „Be­li grad”, tek da opro­ba svo­ju spo­sob­nost i ta­le­nat.
- To što se ku­va­lo go­di­na­ma po­že­lio sam na kra­ju da sta­vim me­đu ko­ri­ce, ob­ja­snio je autor broj­noj pu­bli­ci ko­ja se ti­ska­la da sta­ne u Grad­sku knji­ža­ru.
- Ka­da su vi­dje­li na­slov „Cr­no­gor­ski ro­man” mno­gi su po­mi­sli­li da je ri­ječ o „Gor­skom vi­jen­cu 2”. A, ja sam sa­mo že­lio da pod­va­lim i kroz taj na­ziv pod­met­nem lju­di­ma mo­ju pri­ču. Cilj mi je bio da de­fi­ni­šem Pod­go­ri­cu. I či­ni mi se da sam uspio. Pod­go­ri­ca je za­i­sta is­pa­la glav­ni grad ovog ro­ma­na – ka­zao je mla­di pi­sac.
Pi­šu­ći svoj dru­gi ro­man tru­dio se da iz­bjeg­ne lo­gi­ku ide­o­lo­gi­je, ko­ja bi ga „osu­di­la na ne­u­spjeh”, ob­ja­šnja­va Ra­do­sa­vo­vić. Po­di­je­lio je sa pu­bli­kom i to da mu je dra­go da je na­zi­vom „Cr­no­gor­ski ro­man” na­šim na­ci­o­na­li­sti­ma ukrao na­slov.
- Ovo je auto­po­tret ge­ne­ra­ci­je ko­joj pri­pa­dam. To što je „Cr­no­gor­ski ro­man” pro­žet hu­mo­rom sa­mo po­tvr­đu­je mi­šlje­nje da se kod nas bez te sprd­nje ne bi mo­glo ži­vje­ti i pre­ži­vje­ti. Mi­slim da je u to­me ko­ri­jen i pod­go­rič­kog, i ce­tinj­skog du­ha – ob­ja­snio je Ra­do­sa­vo­vić.
Na kra­ju Ra­do­sa­vo­vić je obe­ćao da će i da­lje ra­di­ti vo­đen svo­jim mo­tom a ko­ji gla­si „Sum­njam u stvar­nost i vje­ru­jem u knjižvnost”, i ta­ko na­go­vi­je­stio još ne­ka raz­ot­kri­va­nja na­še zbi­lje.
„Cr­no­gor­ski ro­man” je do­kaz da je Ra­do­sa­vo­vić pro­na­šao for­mu­lu umjet­nič­ke pre­ra­de i da je svoj glas učvr­stio, što mla­dog pi­sca, ali i nje­go­vu knji­gu či­ni uspje­šnim, ka­za­la je prof. dr Sla­vi­ca Pe­ro­vić. Na­po­mi­nju­ći da su pr­va iz­da­nja pro­šla „k`o al­va” i u Pod­go­ri­ci i u Be­o­gra­du, Pe­ro­vi­će­va je na­gla­si­la da po­sred­stvom ove knji­ge cr­no­gor­ska knji­žev­nost „bi­va ubje­dlji­vo obo­ga­će­na šti­vom sa mo­der­nom te­mom o eg­zi­sten­ci­ji ur­ba­nog mla­dog čo­vje­ka”.
Iza „Cr­no­gor­skog ro­ma­na” sto­ji oči­gled­ni knji­žev­ni ta­le­nat, jer Pod­go­ri­ca ka­kvu sret­ne­te u nje­mu, a iako vam se ta­ko ne či­ni, po­sto­ji sa­mo u ovom ro­ma­nu, oci­je­nio je on. Ra­do­sa­vo­vi­ćev ro­man je slo­je­vit, što, ka­ko je oci­je­nio, svje­do­či o evo­lu­ci­ji auto­ra. Na­čin na ko­ji je pri­ka­zao i opi­sao at­mos­fe­ru Pod­go­ri­ce kroz mi­kro eki­pu oko ko­je se vr­ti rad­nja, ka­ko je pri­mi­je­tio Br­ko­vić či­ni da se či­ta­lac „ula­ze­ći u knji­gu osje­ća kao da se upra­vo vra­tio iz gra­da”. I bez ob­zi­ra na pri­vid­nu la­ko­ću i pre­po­zna­tlji­vost „Cr­no­gor­ski ro­man” pru­ža sli­ku o vre­me­nu ko­je ži­vi­mo i pro­sto­ru u ko­jem ži­vi­mo, ali „dir­lji­vu sli­ku”, za­klju­čio je Br­ko­vić.
S.Ć.


Ži­vje­ti iz­nu­tra

Ro­man Đu­ra Ra­do­sa­vo­vi­ća je na­ra­ci­ja u pr­vom li­cu gdje se kom­bi­nu­je fik­ci­ja, fak­ti, lič­no, ko­lek­tiv­no, ur­ba­ni mit, le­gen­de, stvar­nost, gdje se smje­nju­je pa­no­ram­ski i po­gled iz­bli­za, ob­ja­sni­la je ona. A, svi­jest, svi­jet, vlast, moć, ko­rup­ci­ja, to je stvar­nost od ko­je se u ro­ma­nu bje­ži.
- Dar­ko, Kr­sto, Jak­ša i Za­ri­ja, če­ti­ri mu­ske­ta­ra tran­zi­ci­je, ra­do bi bi­li ak­tiv­ni do ne­kog ci­lja, ali ta­kve mi­si­je ne­ma. A, ne mo­že ni bi­ti ako ži­viš u ovoj Pod­go­ri­o­ci, u ko­joj mo­raš da ži­viš iz­nu­tra, jer iz­va­na se ni­šta ne de­ša­va... Tre­ba mno­go sna­ge ne na­pi­sa­ti ova­kav ro­man, a kad se na­pi­še, tre­ba da bu­de ubje­dljiv. Ta­kav je ro­man Đu­ra Ra­do­sa­vo­vi­ća – ka­za­la je Pe­ro­vić.